Истраживањe – темељ докторског студија

Изазови које посљедних година доносе убрзани развој дигиталне технологије, суочавање са здравственим и економским кризама и климатске промјене знатно утичу на све сегменте друштва, па тако постављају и нова питања о неопходности реформе високог образовања и дјеловања научних институција. Посебно се то односи на разматрање развоја докторских студија. Савјет за докторско образовање Европске асоцијације универзитета (The EUA Council for Doctoral Education, EUA-CDE) током прошле године објавио је документ о приједлозима које би требало слиједити у образовним политикама када је ријеч о трећем циклусу студија.

Институт за хуманистичке и друштвене науке Филозофског факултета у овом тексту представља основе документа под називом  Building the Foundations of Research. A Vision for the Future of Doctoral Education in Europe. Докторске студије, као трећи и највиши циклус високошколског образовног система, кључне су тачке повезивања образовања и науке које унапређују свако друштво, те је зато главни фокус на јачању капацитета младих истраживача и подизању квалитета научноистраживачких структура институција. Како би универзитети, с једне стране, испуњавали своју основну мисију и задржали конкурентност и, с друге стране, адекватно одговарали на нове изазове неопходне су сталне промјене и прилагођавања у начину рада.

Дигитална транформација образовања знатно је потакнута у периоду пандемије што је првенствено било видљиво кроз употребу комуникацијских алата. Ипак, то је само један дио свеобухватне промјене у истраживањима и науци, а који обухвата и нов начин складиштења, приступа и анализе података, те самим тим и нове истраживачке методе. Ови изазови доносе и нове етичке дилеме око отвореног приступа науци, као и питање у којој мјери се ствара нови јаз између држава с обзиром на могућности финансирања и коришћења нових дитигалних технологија.

Научна истраживања и рад универзитета посљедњих година све више се усмјерена на настојање да интензивније доприносу рјешавању главних глобалних проблема, те остаје чврста веза са програмом Циљева одрживог развоја Уједињених нација (United Nations Sustainable Development Goals, SDGs). Због тога је важно да се одвија и стална комуникација између научних истраживача и других актера у друштву. На нивоу докторског студија кључно је подстицати докторске кандидате, као младе истраживаче да о свом раду промишљају у ширем друштвеном контексту и остварују везе и изван академских оквира.

Основни принципи на којима се темељи организација рада докторских студија јесу једнакост, разноликост и укључивост. То подразумијева стално јачање свијести о значају јачања потенцијала и способности кандидата, узимајући у обзир њихова различита животна искуства, основно образовање, социо-економски статус. Поштујући принцип академске слободе остаје стална потреба за одржавањем „отвореног простора за критичку дебату и сучељавања различитих ставова“ (10).

Како би се обезбиједила функционалност докторских студија један од приједлога, који усвајају универзитети посљедњих година јесте формирање докторских школа. На тај начин се креира структура унутар високошколске установе како би се максимално искористили постојећи ресурси, унаприједило руковођење студијима, потакнуло квалитетније дјеловање унутар посебних научних дисциплина и креирао оквир за јачање интердисциплинарност, те боље презентовали резултати истраживања. Истовремено, неопходно је балансирати између организације рада и самих истраживања, како бирократизација процеса не би била и главна препрека даљем развоју креативности и иновативности. „Докторске студије треба да припреме кандидате за свијет у коме процјена истраживања није фокусирана искључиво на квантитативне резултата као што је објављивање текстова у публикацијама са импакт фактором.“ (11)

Током докторског образовање, које траје неколико година, студенти усвајају низ вјештина које су неопходне за израду докторске тезе. Те вјештине не зависе од дисциплине или теме које истражују, а само неке од њих су креирање каријерног плана, израда система за класификацију великог броја података, развијање научне и јавне комуникације. Све ове вјештине знатно утичу на развој компетенција појединаца и примјенљиве су изван академског простора, али формално нису у потпуности препознате од самих високошколских институција.

Главни дио огранизације индивидуалних докторских истраживања јесу супервизија (односно менторство), те је неопходно даље усавршавање наставног особља како би на адекватан начин одговорили овој све захтјевнијој улози. Како универзитете и научне институције, тако и за саме студенте, остаје као главно питање начин финансирања. Каријерни пут младих истраживача зависи од могућности да обезбиједе средства за своје даље образовање, али од интереса за универзитета и друштво јесте да се проналазе нови начин за финасирање било кроз стипендије, те запошљавање најквалитетнијих кадрова.

Савјет за докторско образовање је дио Европске асоцијације Универзитета основан 2008. године и представља мрежу од 272 чланице из 38 држава. Дјеловање Савјета темељи се на Салцбуршким принципима I i II iz 2005. и 2010. године (Salzburg Principles).